Izlet u Srijane

U nedilju, 1.04. tribali smo sa Jagodom i Nikolom na izlet. Na Biokovo! Mirjana je cilu večer pripremala delicije. U nedilju ujutro promjena plana: odlazimo u Srijane kod Jagodinog strica Joze, zvanog Eroj. Bez H!
Na Biokovu je još snig i led. Bit će prilike i za Biokovo.

Za Srijane je vrime u nedilju bilo idealno. Sunčano, ali ne i prevruće. Otišli smo ispunjeni zadovoljstvom nakon što su tog jutra naši vaterpolisti osvojili po prvi put zlatnu medalju u vaterpolu. Bravo momci u kockastim kapicama.

Svraćamo u Merkator po još spize. Mirjanine spize možda neće biti dovoljno nakon boravka u prirodi. Uzeli smo i jednu bočicu crnoga za Jagodu i mene. To se je pokazalo ka pametan potez.

Idemo priko Dugopolja. Nikola zna put ka svoj žep. Ne trebaju mu ni putokazi.

Oko podne stižemo u Srijane. Iz daleka izgledaju ka NY.

Napokon stižemo na odredište.

Pozdravljamo se sa barba Jozom. Razgledavam malo okolinu. Tu je stara kuća, gumno, komin, poljski WC. Na krovu TV antene. I telefonska veza postoji (fiksna i mobilna). Sve je čisto i uredno.

A u daljini puca pogled na okolne zaseoke.

Izvadili smo spizu. Najvažnije smo riješili: barba Jozo će pripremit peku sa ticom, a mi smo slobodni najmanje 2 ure. Barba Jozo nam je usput otkrija tajnu dobre peke: jedna ura triba za napravit dobru vatru, a drugu se uru tica triba peć!

Jagoda nam želi najprije pokazat jednu smokvu! To nije obična smokva. To je Sunčanina smokva!

Nikola je već odmaglija. Nesta je za minut. Mirjana i Jagoda su se opremili šćapima protiv zmij i odma su mi nešto zapritili. Šćapima! A ča san in ja to učinija! Izgledaju opasno!

Evo ih u koloni. Mirjana je prva. Ka da ona zna di je smokva! Jagodo, ajde ti prva! Ja san se za svaki slučaj isto malo odmaka.

Konačno, Jagoda nas je dovela do nekog zamotuljka.

Evo, to je smokva Sunčanina! - ponosno će Jagoda. Još je mala i nejaka. Uvjerili smo se da je mala zdrava i da dobro napreduje.

Samo resti i pupaj smokvo mala!

Idemo u potragu za Nikolom. Nesta je! Nima ga na vidiku. Jagoda ga dobro zna, pa se ne brine.

Učinilo joj se da ga je vidila.. Nikolaaaaaa!!

Uperija sam fotografski aparat Olympus 350 i postavija Zoom na 3x i ugleda sam ga: Eno ga! Nikolaaaaa! Nije nas čuja! Daleko je!

Ugleda sam ga u daljini kraj kućice kako sidi. Jedva se vidi. Želite li ga i vi vidit, kliknite na sliku!

Prolazimo kraj nekih starih, ruševnih i napuštenih kuć. I pokraj čardaka ni na nebu ni na zemlji.

I konačno, evo Nikole! Sidi zadovoljan na gumnu. Bit će se opotija kad se je skinija u sokolsku. Odma san i ja skinija trenerku. Je zatoplilo!

Gumno moje malo...

Sa gumna puca lipi pogled na dolinu. Bili se u daljini i nova autocesta. Ma isto je šporkala ovu prirodu.

Na gumnu je i bunar. Nikola oće izvadit sić vode! Preporučiva da se umijemo. On se uvik umije!

Prvo se umiva Mirjana…

a onda i ja…

Ledena li je!. Odma su mi obrazi utrnili! Jagoda me gleda. Da mi je znat šta misli…

Jagoda se ozbiljno zainteresirala za jednu piriju kraj bunara. Ma šta će in ovdi pirija – ka da se pita. Vina nema, a livat vodu u piriju nema logike!
I mi smo se složili. Uglavnom, piriji nismo našli primjenu na ovom mistu.

A šta će ovdi ova pirija?

Nikola nam se opet negdi na trenutak izgubija. Ugledali smo ga malo doli ispod jednog zidića kako bere tratinčice.

Voli, ne voli,..voli.., ne voli...

Ma šta to Nikola govori? Nešto ga dobro ne čujem!

Mirjana me za to vrime gleda ispod Peveceove kape (barba Jozina je to kapa! ) i ka da mi govori da je snimin tek kad se namisti.

Mirjana nas je pozvala na čaj. Tea time! Nikola je uvik za čaj!

Zauzeja je pozu ka da salutira. Izvol'te, druže komadante!

A bilo je tu i drugih Mirjaninih delicija...

Jedan, dva, tri….Ajde Jagodo, daj još malo te zanimacije.

Nakon čaja i sjemenki napuštamo gumno. A baš nam je lipo bilo na gumnu!

Iznenada nam je Nikola postavija jednu zagonetku. Iz poznavanja prirode. Koje je ovo cviće? Nije bija zadovoljan sa odgovorima. Sjedni! -2! Čudija se kako ne znamo da je to jaglac.

Odlazimo dalje! Mirjana ne može odvojiti pogled sa gumna. Čini mi se da i ona voli gumno. E da joj je imat jedno gumno!

Imamo još vrimena pa se vraćamo istim puten nazad. Jagoda nam želi pokazat staru kuću svoje matere!

Nikola i ja smo brži i One su brzo zaostale. Ma di su stale? Šta sada gledaju?

Dok ih čekamo, Nikola mi pokazuje neke kućice u daljini. Napuštene. Je li se iznajmljuju?

Nailazimo na crkvu sv.Luke. Piše na vratima da je izgrađena 1789. Vrata su zatvorena pa se ne može unutra.

Isprid je jedna lokva. Nikola je siguran da je vidija žabu. Od po kila!

Idemo dalje. I onda bingo! Jagoda nam pokazuje materinu kuću. Nitko u njoj odavno ne živi!

U kući se sada drži sijeno! Jagodi se čini da je netko nadograđivao jedan dio na kraju kuće.

Evo, ovdi je bija glavni ulaz – pokazuje nam Jagoda sa nostalgijom u glasu.

Za čudo, krov se još crveni, i samo je malo oštećen na kraju. A malo iznad, ispod starog hrasta jedna kućica nije imala sriće. Kao da je doživila direktni pogodak!

Moramo dalje. Idemo prema groblju! Groblje je uvik na kraju sela!

Iznenada, problem na putu. Kako preći preko ovog brvna?

Prošli smo ispod brvna! Lukavo!

Napokon, ugledamo u daljini crkvu. A di je crkva tu je i groblje. Stali smo za počinit.

Opet si se oznojija!

Nakon malog predaha, spuštamo se prema groblju.

Malo, uredno groblje. Ima i reflektore za noćno razgledavanje.

Jagoda nam pokazuje grob svoje obitelji Tomić.

Na ulazu u crkvu pokušavamo pročitati natpis na kružnom znaku. Čitamo godinu 1901.

Na nadgrobnim spomenicima, a ima ih stvarno lipih, čitamo prezimena: Tomići, Ćurini, Burići, Pavići, Živaljići...

Odlazimo sa groblja. Crkveno zvono upravo tuče dva puta. Lipo ga je čut! Dvi je ure! Bacamo još jedan pogled na crkvu i groblje.

Oblaci se skupljaju u daljini. Neće valjda kiša? Dosta se je napadala ovih dana.

Žurno se vraćamo cestom, jedan iza drugoga. Malo ćutin glad. Nikola je uvik na čelu kolone.

Mirjana i Jagoda još nose one šćape. Ma nema zmij! Šta će im šćapi? Isto san se opet odmaka za svaki slučaj.

Odjednom sam pokraj ceste u travi ugleda .....jedan cvit!

Nikola je malo dalje pa ga ne mogu pitat koji je ovo cvit. A lip je. Snimija sam ga koristeći makro snimanje sa 10 cm udaljenosti.

Jagoda nam uz put pokazuje kuću njezine i Zlatine tete Ive. Nitko u kući više ne živi, ali još ima škure i vrata. Za one koji ne znaju, Zlata je Jagodina rodica. Znamo Zlatu! I Juru! Simptični i dragi su Zlata i Jure.

Ispružili smo korak i žurimo nazad. Peka nam miriše iz daljine. To je od gladi!

Dolazimo u kuću! Barba Jozo čuva peku. Još je u lugu. Otvara je. Lipa li je peka sa ticon! Ogladnija sam.

Peremo ruke najprije u kajinu (otkad nisam pra ruke u kajinu??!! ), a onda u mirisnoj vodi sa ljubičicama. Peka to zaslužuje!

Okupili smo se oko stola. Puno spize! Isto je lipje i veselije kad se ljudi okupe oko punoga stola, a ne praznoga. Mirjana je izvadila i svoje bobice. Barba Jozo je pita da je li se ko ženi!

Bogami san se natuka. A najvolin kumpire ispod peke! Nisam okusija kumpire ni iz peke ni vanka peke od 41. Bili su meki i slatki ka med. Za čas su nestali. Mirjana je rekla da će ona najprije svoje pa će na kraju iz peke. Ma joj na kraju nije ništa ostalo.

Mi smo se još mašili i njenzine spize. Još san malo i bumbija. Crno. Makedonsko od 12%. Dobro je!

Barba Jozo se raspriča. Čuli smo kako Sunčana nije tila jist kad je bila mala i da je samo od njega imala rišpeta. Samo bi se pojavija na vrata i mala bi odma zavolila jist. Čak i zelje.

U ugodnom druženju popili smo i kavu nakon ručka, još malo sidili vanka u dvoru na popodnevnom suncu i oko 5 uri oprostili se od domaćina. I zahvalili na gostoprimstvu. Barba Jere, živija ti nama sto godina!

Valjalo nam je nazad.

Na povratku je počela kišica, ma isto smo se spustili na Cetinu, do Čikotine lađe. Sitija san se da san jedne godine odatle sa ekipom krenija na nezaboravni rafting. Preporučan rafting Cetinom! Inače, Cetina sad i nije bogata vodom! Brzo bi se sada nasuka!

Nikola je opet negdi nesta. Ovaj put nam se javija. Iša je smočit noge.!

Nikolaaaa, vadi noge iz Cetine!!

Na kraju nam je Jagoda još i objašnjavala geografski i povijesni značaj Poljičke republike. Tako smo čuli da su Poljica zapravo bezbroj malih živopisnih polja i sela oko planine Mosor.

- Poljica su bila administrativno područje pod samoupravom puka Poljičke republike koji su svoju samostalnost baštinili od 13. stoljeća do barbarskog upada Napoleonove sile početkom 19. stoljeća. Trajala vam je ona 600 godina! - trijumfalno će Jagoda.

- Sastoji se od Donjih, Srednjih i Gornjih Poljica!

Čine je sela Žrnovnica, Donje i Gornje Sitno, Dubrava, Tugare, Srijane, Naklice, Čišla, Gata, Trnbusi, Podstrana, Seoca, Ostrvica, Kostanje, Srinjine... navila se Jagoda!

Jagoda se zagrijala: Na čelu ove republike je bio knez, kojeg se biralo na godinu dana. Slojevi plemstva, koji su bili u nešto povoljnijem položaju od ostalog pučanstva su bili ugričići i didići.

- Ova republika je, za razliku od Dubrovačke, bila seljačka republika, dok je Dubrovačka republika bila aristokratska - poentirala je na kraju Jagoda.

Nažalost, morali smo dalje. A baš je bilo poučno! Bravo, Jagodo!

Priko Dugopolja spustili smo se u Solin i prošetali do crkve. Danas je Cvjetnica. Puno ljudi je i isprid crkve. A na travnjaku se dica sa roditeljima igraju.. Hyde Park na solinski način!

A u Jadru patke se igraju. Naka se igraju! Znači da je Jadro još čist!

Guštaju plivat kontra struje!

Jagoda se tila slikat sa blogerom!

Nikola nam je još pokaza i jedan buk. Ovakve je na fakultetu mora znat proračunavat. Jagoda se uvik čudila ča i to učidu.

Oko 6,30 smo došli doma. Baš nam je bilo lipo. Ma puno lipo!

Do nekog novog izleta pooozdrav,

Ivo